Predavanje o Miloradu Paviću i Džulijanu Barnsu na Međunarodnom festivalu NAUKA 0+ u Moskvi

Na Moskovskom državnom lingvističkom univerzitetu 9. oktobra 2026. godine održano je predavanje „Signal iz teksta: kako čitalac dešifruje ličnost u postmodernističkom romanu", posvećeno delima Milorada Pavića i Džulijana Barnsa.

Predavanje je bilo deo programa Centra za vanzemaljsku komunikaciju, tematske platforme Moskovskog državnog lingvističkog univerziteta na Međunarodnom festivalu NAUKA 0+.

Milica Nikolić, mlađa naučna saradnica Laboratorije za komparativnu književnost i kulturnu diplomatiju MGLU, govorila je o načinima na koje Pavić i Barns pomoću parodije, groteske, arhetipova, citata i nelinearnog pripovedanja oblikuju svoje junake i pretvaraju čitaoca u saučesnika i koautora književnog dela.

Tako se Pavićeva proza našla u jednom neobičnom, ali njoj neobično bliskom naučnom kontekstu: u programu posvećenom jeziku, svesti, tumačenju nepoznatog i mogućnostima komunikacije sa drugačijim svetovima.

Zvanična stranica predavanja

O ovoj knjizi trebalo je da pišem ranije. Vest, međutim, stiže tek sada, sa zakašnjenjem koje nije književno nego istorijsko: rat je presekao veze i razdvojio porodicu koja je godinama radila na ovom neobičnom izdanju.

Reč je o drugom iranskom izdanju „Hazarskog rečnika“ Milorada Pavića — i, što je posebno važno, o necenzurisanom izdanju.

„Hazarski rečnik“ je i ranije objavljen u Iranu. Novo izdanje, u izdanju teheranske izdavačke kuće Noghreh, ima sasvim drugačiju istoriju.

Sve je počelo 2021. godine, kada mi se iz Teherana javila književna prevoditeljka Jultan Sadikova (Youltan Sadykova). Tako je započela duga i neobično prisna prepiska sa njom i porodicom Aslani-Fazaeli, koja stoji iza izdavačke kuće Noghreh.

U Iranu postoji veoma stroga cenzura knjiga, ali su izdavači za „Hazarski rečnik“ uspeli da od nadležnih verskih vlasti dobiju dozvolu da roman bude objavljen necenzurisan. Upravo zbog toga ovo izdanje ima posebno mesto među brojnim prevodima Pavićevog romana.

Za njega sam napisala i poseban tekst o Miloradu Paviću i „Hazarskom rečniku“. Jultan ga je prevela na persijski, a izdavači su ga u knjigu uključili kao moje pismo — svojevrsni rukopis, odštampan na zasebnom listu u obliku papirusa koji se odmotava.

A onda je došao rat.

Jultan i njen muž Amin, zajedno sa njegovim roditeljima, osnivačima izdavačke kuće Noghreh, nameravali su da odu u Francusku. Aminovi roditelji dobili su vize, dok su Jultan i Amin još čekali odgovor ambasade kada je počeo rat. Jultan, koja je učestvovala u protestima u Iranu i kao ruska državljanka strahovala i za sopstvenu bezbednost, otišla je privremeno u Rusiju, svojoj porodici. Amin i njegovi roditelji ostali su u Iranu.

Tako se porodica koja je napravila ovo izdanje „Hazarskog rečnika“ našla razdvojena.

Zato vest o knjizi objavljujem tek sada.

Video-zapis koji prati ovu vest snimio je Amin neposredno po objavljivanju knjige. Na njemu se čuje njegov glas, a ruke koje otvaraju knjigu i odmotavaju moj tekst pripadaju Jultan.

Njih dvoje su tada još bili zajedno.

Knjiga je ostala.

21. septembra 2026. godine na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na kojem je Jasmina Mihajlović diplomirala, biće održano javno predavanje i razgovor ruskog filozofa Andreja Makarova i književnice Jasmine Mihajlović pod naslovom „Ne boj se smrti, boj se nepročitanih snova“.

Razgovor sa publikom biće posvećen filozofskom i književnom pogledu na fenomen sna — snu kao prostoru mašte, sećanja, druge stvarnosti i mogućeg dijaloga između svetova.

Posebno mesto zauzeće stvaralaštvo Milorada Pavića, u čijim se delima san, java, vreme, smrt i granice između svetova neprestano prepliću.

Tokom večeri biće prvi put javno predstavljen i još neobjavljeni rukopis „Rukopis između svetova: Posmrtni roman snova“, nastao na osnovu snova koje je Jasmina Mihajlović beležila od 2011. do 2021. godine. U središtu knjige nalazi se književna hipoteza da je Milorad Pavić nastavio da piše i posle svoje smrti.

Andrej Makarov je doktor filozofskih nauka, profesor, filozof i teoretičar kulture, čija istraživanja obuhvataju filozofiju kulture, pamćenje, identitet, umetnost i praktičnu filozofiju.

Susret je zamišljen kao otvoren i interaktivan razgovor Andreja Makarova, Jasmine Mihajlović i publike — bez unapred zadatog toka i ishoda.

Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu
Studentski trg 3
21. septembar 2026. u 17 časova

*

*

Saradnja između dva profesora i književnika, Save Damjanova i Milorada Pavića, predstavlja jednu od najzanimljivijih i najplodonosnijih relacija u savremenoj srpskoj književnosti i akademskoj javnosti. Ona je daleko prevazišla klasičan odnos profesora i studenta, razvivši se u dugogodišnje intelektualno srodstvo, zajedničku književnu misiju i iskreno prijateljstvo.

Pavić je u Damjanovu prepoznao mladog naučnika koji poseduje specijalan „intuitivni nerv" za pronalaženje prećutanih, ekscentričnih i zaboravljenih autora.

Pavić je napisao predgovore za ključne rane naučne knjige Save Damjanova (Veliki kod o Đorđu Markoviću Koderu i Vrtovi nestvarnog). Time je dao akademski legitimitet Damjanovljevom tada radikalnom, postmodernom pristupu tumačenju tradicije.

Ono što ih je najčvršće povezivalo bila je zajednička ljubav prema književnoj fantastici, jezičkom eksperimentu i postmodernizmu.

Revolucija u formi: dok je Pavić svojim nelinearnim proznim lavirintima (poput Hazarskog rečnika) zadivljivao svet, Damjanov je bio jedan od prvih i najvažnijih domaćih teoretičara koji je te postupke detaljno analizirao, dešifrovao i utemeljivao u srpskoj nauci.

Provokacija i igra: obojica su književnost shvatala kao interaktivnu igru sa čitaocem, rušeći krute kanone realizma i unoseći elemente fantazmagorije, mistike i začudnosti. Damjanov je često isticao da je Pavić bio „najneobičniji čovek kojeg je u životu upoznao" – gospodin po manirima, ali apsolutni revolucionar po načinu razmišljanja.

Kao glavni priređivač i urednik, Damjanov je vodio kapitalni izdavački poduhvat: pripremu i objavljivanje sabranih „Književnoistorijskih i esejističkih dela Milorada Pavića" u devet tomova (u izdanju KCV „Miloš Crnjanski" i Narodne biblioteke Srbije). Damjanov je ove tekstove priredio po najsavremenijim tekstološkim standardima, dodajući im prateću naučnu aparaturu i recepcijske studije, čime je osigurao da Pavićev revolucionarni naučni rad ostane trajno dostupan novim generacijama.

Odnos Pavića i Damjanova je redak primer u našoj kulturi gde se dve snažne, originalne i autentične književne pojave nisu sukobile, već su se međusobno dopunjavale. Pavić je Damjanovu dao krila i slobodu u akademskom svetu, a Damjanov je Paviću uzvratio decenijama dubokog teorijskog razumevanja i konačnim uobličavanjem njegovog naučnog zaveštanja.