Предавање о Милораду Павићу и Џулијану Барнсу на Међународном фестивалу НАУКА 0+ у Москви

На Московском државном лингвистичком универзитету 9. октобра 2026. године одржано је предавање „Сигнал из текста: како читалац дешифрује личност у постмодернистичком роману", посвећено делима Милорада Павића и Џулијана Барнса.

Предавање је било део програма Центра за ванземаљску комуникацију, тематске платформе Московског државног лингвистичког универзитета на Међународном фестивалу НАУКА 0+.

Милица Николић, млађа научна сарадница Лабораторије за компаративну књижевност и културну дипломатију МГЛУ, говорила је о начинима на које Павић и Барнс помоћу пародије, гротеске, архетипова, цитата и нелинеарног приповедања обликују своје јунаке и претварају читаоца у саучесника и коаутора књижевног дела.

Тако се Павићева проза нашла у једном необичном, али њој необично блиском научном контексту: у програму посвећеном језику, свести, тумачењу непознатог и могућностима комуникације са другачијим световима.

Званична страница предавања

О овој књизи требало је да пишем раније. Вест, међутим, стиже тек сада, са закашњењем које није књижевно него историјско: рат је пресекао везе и раздвојио породицу која је годинама радила на овом необичном издању.

Реч је о другом иранском издању „Хазарског речника“ Милорада Павића — и, што је посебно важно, о нецензурисаном издању.

„Хазарски речник“ је и раније објављен у Ирану. Ново издање, у издању техеранске издавачке куће Noghreh, има сасвим другачију историју.

Све је почело 2021. године, када ми се из Техерана јавила књижевна преводитељка Јултан Садикова (Youltan Sadykova). Тако је започела дуга и необично присна преписка са њом и породицом Aslani-Fazaeli, која стоји иза издавачке куће Noghreh.

У Ирану постоји веома строга цензура књига, али су издавачи за „Хазарски речник“ успели да од надлежних верских власти добију дозволу да роман буде објављен нецензурисан. Управо због тога ово издање има посебно место међу бројним преводима Павићевог романа.

За њега сам написала и посебан текст о Милораду Павићу и „Хазарском речнику“. Јултан га је превела на персијски, а издавачи су га у књигу укључили као моје писмо — својеврсни рукопис, одштампан на засебном листу у облику папируса који се одмотава.

А онда је дошао рат.

Јултан и њен муж Амин, заједно са његовим родитељима, оснивачима издавачке куће Noghreh, намеравали су да оду у Француску. Аминови родитељи добили су визе, док су Јултан и Амин још чекали одговор амбасаде када је почео рат. Јултан, која је учествовала у протестима у Ирану и као руска држављанка страховала и за сопствену безбедност, отишла је привремено у Русију, својој породици. Амин и његови родитељи остали су у Ирану.

Тако се породица која је направила ово издање „Хазарског речника“ нашла раздвојена.

Зато вест о књизи објављујем тек сада.

Видео-запис који прати ову вест снимио је Амин непосредно по објављивању књиге. На њему се чује његов глас, а руке које отварају књигу и одмотавају мој текст припадају Јултан.

Њих двоје су тада још били заједно.

Књига је остала.

21. септембра 2026. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на којем је Јасмина Михајловић дипломирала, биће одржано јавно предавање и разговор руског филозофа Андреја Макарова и књижевнице Јасмине Михајловић под насловом „Не бој се смрти, бој се непрочитаних снова“.

Разговор са публиком биће посвећен филозофском и књижевном погледу на феномен сна — сну као простору маште, сећања, друге стварности и могућег дијалога између светова.

Посебно место заузеће стваралаштво Милорада Павића, у чијим се делима сан, јава, време, смрт и границе између светова непрестано преплићу.

Током вечери биће први пут јавно представљен и још необјављени рукопис „Рукопис између светова: Посмртни роман снова“, настао на основу снова које је Јасмина Михајловић бележила од 2011. до 2021. године. У средишту књиге налази се књижевна хипотеза да је Милорад Павић наставио да пише и после своје смрти.

Андреј Макаров је доктор филозофских наука, професор, филозоф и теоретичар културе, чија истраживања обухватају филозофију културе, памћење, идентитет, уметност и практичну филозофију.

Сусрет је замишљен као отворен и интерактиван разговор Андреја Макарова, Јасмине Михајловић и публике — без унапред задатог тока и исхода.

Филолошки факултет Универзитета у Београду
Студентски трг 3
21. септембар 2026. у 17 часова

*

Сарадња између два професора и књижевника, Саве Дамјанова и Милорада Павића, представља једну од најзанимљивијих и најплодоноснијих релација у савременој српској књижевности и академској јавности. Она је далеко превазишла класичан однос професора и студента, развивши се у дугогодишње интелектуално сродство, заједничку књижевну мисију и искрено пријатељство.

Павић је у Дамјанову препознао младог научника који поседује специјалан „интуитивни нерв" за проналажење прећутаних, ексцентричних и заборављених аутора.

Павић је написао предговоре за кључне ране научне књиге Саве Дамјанова (Велики код о Ђорђу Марковићу Кодеру и Вртови нестварног). Тиме је дао академски легитимитет Дамјановљевом тада радикалном, постмодерном приступу тумачењу традиције.

Оно што их је најчвршће повезивало била је заједничка љубав према књижевној фантастици, језичком експерименту и постмодернизму.

Револуција у форми: док је Павић својим нелинеарним прозним лавиринтима (попут Хазарског речника) задивљивао свет, Дамјанов је био један од првих и најважнијих домаћих теоретичара који је те поступке детаљно анализирао, дешифровао и утемељивао у српској науци.

Провокација и игра: обојица су књижевност схватала као интерактивну игру са читаоцем, рушећи круте каноне реализма и уносећи елементе фантазмагорије, мистике и зачудности. Дамјанов је често истицао да је Павић био „најнеобичнији човек којег је у животу упознао" – господин по манирима, али апсолутни револуционар по начину размишљања.

Као главни приређивач и уредник, Дамјанов је водио капитални издавачки подухват: припрему и објављивање сабраних „Књижевноисторијских и есејистичких дела Милорада Павића" у девет томова (у издању КЦВ „Милош Црњански" и Народне библиотеке Србије). Дамјанов је ове текстове приредио по најсавременијим текстолошким стандардима, додајући им пратећу научну апаратуру и рецепцијске студије, чиме је осигурао да Павићев револуционарни научни рад остане трајно доступан новим генерацијама.

Однос Павића и Дамјанова је редак пример у нашој култури где се две снажне, оригиналне и аутентичне књижевне појаве нису сукобиле, већ су се међусобно допуњавале. Павић је Дамјанову дао крила и слободу у академском свету, а Дамјанов је Павићу узвратио деценијама дубоког теоријског разумевања и коначним уобличавањем његовог научног завештања.