У априлском броју Летописа Матице српске (2026) објављена је до сада непозната прича Милорада Павића „Барбара одмах после заласка сунца", коју је из његове рукописне заоставштине приредила Јасмина Михајловић, старатељка Легата Милорада Павића.

Прича је сачувана и у пет машинописних верзија, у архивској целини под називом „БАРБАРА (концепти)", која се чува у Легату Милорада Павића под ознаком Р261.

Рукописи су пронађени у жутој коверти адресираној на професора др Д. Живановића, Павићевог течу, полонисту и универзитетског професора, који је имао значајну улогу у његовом књижевном и научном животу. На коверти се налази поштански печат који упућује на Варшаву, што омогућава претпоставку да је прича настала почетком шездесетих година XX века.

Пет сачуваних верзија открива занимљив процес настајања Павићеве ране прозе. Писац је мењао распоред епизода, ритам реченица, описе и односе међу ликовима, трагајући за одговарајућим приповедачким обликом. Ниједна верзија није означена као коначна, па рукописи пружају редак увид у његову књижевну радионицу.

У средишту приче налазе се женски ликови, сећање, тело, поглед и протицање времена — мотиви који ће, у другачијим облицима, остати присутни и у каснијем Павићевом стваралаштву.

Уз причу су објављене напомена о рукопису и критичка напомена приређивачице, са подацима о пореклу, могућем датовању и разликама међу сачуваним верзијама.

Објављивање приче „Барбара одмах после заласка сунца" представља нови прилог познавању Павићевог раног књижевног стваралаштва и отвара могућност даљег проучавања његових необјављених рукописа.

Милорад Павић, „Барбара одмах после заласка сунца", приредила Јасмина Михајловић, Летопис Матице српске, књ. 517, св. 4, април 2026, стр. 441 и даље.

Прочитајте причу и приређивачке напомене у Летопису Матице српске

Статуете уметничке награде „Петропољ": света Ксенија Петроградска и Фјодор Достојевски. Аутор: Сергеј Алипов.

Приликом истраживања међународне рецепције Милорада Павића откривено је да је писац 18. септембра 2003. године био међу добитницима уметничке награде „Петропољ" (Художественная премия «Петрополь») у Санкт Петербургу.

Признање, које до сада није било евидентирано у документацији Легата Милорада Павића нити у списку његових награда на сајту khazars.com, потврђено је руским новинским извештајима из септембра и октобра 2003. године, као и касније објављеним списком лауреата.

Лист Невско време од 20. септембра 2003. наводи Павића међу добитницима, са образложењем „За метафоричко поимање света".

Лист Час пик од 1. октобра 2003. бележи да Павић није присуствовао свечаности, али да је прочитана његова телеграмска захвалница. Истом наградом те године одликован је и позоришни редитељ Алексеј Сљусарчук, који је поставио Павићево дело на сцени петербуршког позоришта „Особњак".

Радио Свобода је већ 19. септембра 2003. известио о додели награде, уз изјаву једног од њених оснивача, Николаја Јакимчука, о значају међународних културних веза.

Награда „Петропољ" установљена је 1999. године у Санкт Петербургу. Додељује се за достигнућа у култури и уметности.

Ово признање накнадно се уноси у документацију међународних награда Милорада Павића. Повеља, статуета и оригинал захвалнице засад нису пронађени у документацији Легата.

Руски извори из 2003. године:

• Александар Урес, „Лауреаты 'Петрополя' получили свои награды", Невское время, 20. септембар 2003.

• „'Петрополь' отмечает тех, кого любит", Час пик, 1. октобар 2003.

• Татјана Вољцка, „В Петербурге вручены художественные премии 'Петрополь'", Радио Свобода, 19. септембар 2003.

• „Псковскому драмтеатру им. А. С. Пушкина вручена премия 'Петрополь'", Псковска лента новостеј, 22. септембар 2003.

• „Ежегодная Художественная премия 'Петрополь'" — списак лауреата, Санктпетербуршко одељење Руског стваралачког савеза радника културе.

Период успона у животу књижевника Милорада Павића, најпревођенијег српског писца, одвијао се, као што то обично бива, далеко од очију јавности. Четворочлана породица Павић живела је скромно, у стану на Звездари. Прилике су биле такве да је Милорад Павић једно време морао да путује у Нови Сад како би прехранио породицу.

Управо тада настала су његова капитална научна и књижевна дела: Историја српске књижевности барокног доба и Хазарски речник.

Ова књига описује епизоде из приватног живота славног писца током његовог најплоднијег периода. Написао ју је једини преостали члан породице која је живела у Улици војводе Бране 9 — његов син, сликар Иван Павић. Упркос изјавама Милорада Павића у бројним интервјуима да није био идеалан отац и да се својој деци није довољно посветио, у овој књизи видећемо сасвим другачију слику.

Романтична, барокна породична атмосфера, у којој је, упркос скученом простору, увек било места и за два руска хрта, надахњивала је и великог писца и сликара Ивана Павића да поставе темеље својих стваралачких идеја.

Између оца и сина тада су се рађали и међусобни утицаји и надахнућа, о чему најбоље сведочи роман Предео сликан чајем.

Већ 17 година о Легату Милорада Павића се, по његовој тестаментарној вољи, старају супруга Јасмина Михајловић и син Иван Павић.

Предавање о Милораду Павићу и Џулијану Барнсу на Међународном фестивалу НАУКА 0+ у Москви

На Московском државном лингвистичком универзитету 9. октобра 2026. године одржано је предавање „Сигнал из текста: како читалац дешифрује личност у постмодернистичком роману", посвећено делима Милорада Павића и Џулијана Барнса.

Предавање је било део програма Центра за ванземаљску комуникацију, тематске платформе Московског државног лингвистичког универзитета на Међународном фестивалу НАУКА 0+.

Милица Николић, млађа научна сарадница Лабораторије за компаративну књижевност и културну дипломатију МГЛУ, говорила је о начинима на које Павић и Барнс помоћу пародије, гротеске, архетипова, цитата и нелинеарног приповедања обликују своје јунаке и претварају читаоца у саучесника и коаутора књижевног дела.

Тако се Павићева проза нашла у једном необичном, али њој необично блиском научном контексту: у програму посвећеном језику, свести, тумачењу непознатог и могућностима комуникације са другачијим световима.

Званична страница предавања