Štampa

Pavić i hiperbeletristika

Robert Coover, poznati američki pisac i profesor na Brown University (New York), u svom tekstu The End of Books (THE NEW YORK TIMES, June 21, 1992), koji bi se mogao nazvati programskim na jedan specifičan način, i u ovećem članku pod naslovom: Hyperfiction: Novels for the Computer (THE NEW YORK TIMES, August 29, 1993), govori o pojavi nastaloj u Americi u okviru postmoderne, pa proširenoj na Evropu i Japan.

O čemu je zapravo reč? O odbacivanju ne samo jedne tehnologije, u ovom slučaju štamparske, nego i o radikalnoj promeni stvaranja, publikovanja, čitanja i kritike književnog dela. Danas književni tekst ne mora više biti isključivo knjiga. On može da se nalazi u multimediji /multimedia/, dakle na kompakt disku (CD ROM), a ne između korica knjige, i on nužno koristi sve mogućnosti kompjuterskog medijuma za preinačavanje forme, za stvaranje novih naracija i za promenu recepcije.

Književni tekst prerasta u elektronski tekst, pisanje i čitanje se odvija na kompjuteru koji omogućava nelinearno i nehronološko pripovedanje poput onog prvobitnog, prirođenog usmenoj književnosti, gde rapsodi iliti narodni pevači, po svojoj volji organizuju i povezuju fragmente u neku stalno pokretljivu celinu koja nema klasičnog početka ni kraja i gde je tekst podložan stalnim promenama.

Život beletrističkog teksta nastavlja se sada, na kraju XX veka u simuliranom beskraju prirođenom kompjuteru, u hiperprostoru /hyperspace/, gde tehnologija elektronskog zapisa, tzv. hipertekst /hypertext/, pruža mogućnost višestrukih i višesmernih veza između tekstualnih segmenata, tvoreći tako jednu specifičnu mrežu. Stvaranje mnogobrojnih varijanata i verzija dela, novih slojeva i spojeva smisaonih celina, ali sada i kroz čitaočevu digitalnu organizaciju tekstualnih fragmenata, omogućavaju da i čitalac, osim pisca postane kreator teksta. Mislim čak da se s pojavom hiperteksta i hiperbeletristike /hyperfiction/ može reći kako su mnoga postmodernistička teorijska razmatranja sada prvi put dobila i praktično ostvarenje. (Termin hipertekst koristim u onom značenju u kojem ga definiše Robert Coover: „Hipertekst je elektronski tekst gde se pisanje i čitanje odvija na kompjuteru, gde štamparski red, njegova tiranija i njegova ograničenja više ne postoje, jer je pisanje ostvareno u nelinearnom prostoru što ga omogućuje računar. Za razliku od štampanog teksta sa jednosmernim kretanjem u pravcu okretanja strana, hipertekst je radikalno različita tehnologija, interaktivna i višeglasna, koja favorizuje pluralizam diskursa nad definitivnim fiksiranjem teksta.“ (THE NEW YORK TIMES, June 21, 1992)

Naravno, treba podvući činjenicu da postoje dve vrste literarnih ostvarenja čije kompjutersko izdanje može proizvesti željeni efekat. Prva su ona beletristička dela koja su namenski pisana za kompjuterski medijum i ne mogu biti preneta sa CD-ROM-a u knjigu. Osim njih, samo još ona dela, štampana na klasičan način, ali koja poseduju već u svom tkivu upisana svojstva hiperteksta, mogu da budu prezentovana na ovaj način. Baš zbog toga što im ovaj lavirintski hiperprostor daje adekvatniju mogućnost iščitavanja svih slojeva i značenja nego štampana verzija. Kod svih ostalih dela sa klasičnim linearno-hronološkim svojstvima, prenošenje na kompjuter svelo bi se na pravolinijsko čitanje teksta sa ekrana.

***

Dobar primer ove druge vrste književnih dela predstavlja proza Milorada Pavića. Tzv. elektronski pisci /electronic writers/ smatraju ovog autora jednim od preteča hiperknjizevnosti. Evo šta u tom smislu Robert Coover u New York Times-u kaže: „Kroz dugu istoriju štampanja bilo je bezbroj strategija da se ograniči snaga i dominacija štamparskog reda (linije), od marginalija i fusnota do kreativnih inovacija romansijera kao što su: Lorens Stern, Džems Džojs, Rejmon Keno, Italo Kalvino i Milorad Pavić.“ (NEW YORK TIMES, June 21, 1992) Pored ovih autora elektronski pisci svojim pretečama smatraju još Servantesa i Borhesa.

Nije, svakako, tek stvaranje hiperknjiževnosti (oko 1990. sa pojavom prvog romana na disketi, Afternoon – Michael Joyce) prvi put dovelo u vezu dela Milorada Pavića sa svetom kompjutera. I sam Pavić je u ranim odzivima na recepciju Hazarskog rečnika uporedio čitanje ovog dela sa načelima bejzika. Te su se paralele čule najpre retko, pa sve česće. Michael Joyce je odmah posle pojave Knopfovog njujorškog izdanja Hazarskog rečnika 1988. godine pokušao da uspostavi kontakt sa Pavićem. Patricia Serex u svom prikazu Hazarskog rečnika, pod nazivom Knjiga XXI veka (Le livre du XXI siècle, 24 HEURES, March 31, 1988), kaze: „Jedna vrsta Ilijade, nešto poput kompjuterske Odiseje, otvorena, integralna knjiga.“ Robert Coover, prikazujući Hazarski rečnik za THE NEW YORK TIMES 1988. godine, predskazao je niz književnih pojava koje će se desiti tek nekoliko godina kasnije, i mesto Pavićevih knjiga u njima: „Od kada je pobornik i prorok kompjutera Ted Nelson izmislio reč „hipertekst“ da bi skoro pre dvadeset pet godina opisao to kompjuterski vođeno-nepovezano pisanje, počeo je siguran, sad već brz prirastaj đaka zainteresovanih za ovaj najnoviji odeljak lovaca na snove. Sada se piše jedna nova vrsta „knjige“ bez korica, interaktivna, podložna proširenju; bez sumnje da ih postoji niz tamo u hiperprostoru ovog istog časa; i „Hazarski rečnik“ može lako da zauzme svoje mesto među tim inspirisanim jahačima…“ (He Thinks the Way We Dream, THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW, Novembre 20, 1988)

Kada sam 1987. godine publikovala tekst o Gvozdenoj zavesi, zbirci priča Milorada Pavića, iznela sam sledeće mišljenje: „Strukturu Pavićevih pripovedaka moguće je uslovno porediti sa kompjuterskom video-igrom. Kod njih je prostor prividno neograničen tako da se simulira beskrajnost. Prelaskom iz nivoa u nivo, odozgo-odozdo, levo-desno, rešavaju se zagonetke i sakupljaju saznanja da bi se od mozaika dobila celina, a to mogu samo majstori igre. “ (Književnost, 1987, 12, str. 2108)

Onaj ko je imao u ruci udžbenike o tekstprocesorima mogao ih je s vrlo malo domišljanja shvatiti i kao jedan od ključeva, mehanizama ili uputstava za rukovanje knjigama Milorada Pavića. Te knjige su svojim sklopom unele u književnost današnjice jedan sistem koji u potpunosti odgovara osnovnom sistemu rada, ne samo tekstprocesora, nego i kompjutera uopšte. I to se, naravno, desilo nezavisno od bilo kakvih smišljenih, proračunatih i nasilnih namera.

Dotakla bih ovde neke od karakteristika hiperteksta u Pavićevim proznim delima i ispitala mogućnost konvertovanja njegovih knjiga u kompjuterski medij.

***

Čini mi se da priča Izvrnuta rukavica predstavlja najbolji i najjasniji obrazac nekih baznih svojstava hiperteksta. U prvom delu priče čitalac ima utisak da je to jedna klasično-linearna (doduše pavićevski klasična) pripovest, s jednosmernim tokom. Medjutim, od sredine priče izlaganje teče unatrag ka početku. Tako su u drugom delu fragmenti, zamenivši mesta, ostali smisaono povezani, ali stvaraju sasvim novu celinu sa drugačijim početkom i krajem, kao i drugačijim tokom događaja. Dakle, blokovi teksta koji su u prvom delu priče izgledali sasvim uzglobljeni, kao da su potom odlebdeli u prostor i zatim se nanovo slegli, poput izmešanih karata, napravivši nove veze medju sobom i promenivši značenje celini.

Na drugim pričama mogu se pratiti i ostale osobine hiperteksta, koje je moguće, kao što je ovde već učinjeno, povezati sa principima video-igara. Ali, svakako je najzanimljivije posmatrati sisteme ciklizacije Pavićevih priča, jer su oni korak ka njegovim romanima. Setimo se samo zbirke Ruski hrt gde autor u Pogovoru decidirano kaze kako su dve priče u takvoj međusobnoj vezi da se „na pitanje postavljeno u jednoj dobija odgovor u drugoj od tih priča, a ako se pročitaju zajedno, one čine treću priču…“ – ja bih dodala – priču u međuprostoru.

Na taj način stižemo do romana Hazarski rečnik, Predeo slikan čajem, Unutrašnja strana vetra, i Poslednja ljubav u Carigradu, koji se, svaki na svoj način mogu posmatrati i kao zbirke ciklizovanih priča. U njima je korišćen uvek drugi metod ulančavanja.

Veze među tim karikama su toliko raznovrsnije i bogatije od onih koje mehaničkim putem mogu stvoriti do sada koncipirani predlošci za književnost u hipertekstu /hypertext fiction software/ da se čovek nužno mora zapitati čemu hiperknjiževnost, ako su van kompjuterskog medijuma stvorena već dela koja ga prevazilaze, pre svega u pogledu sadržine i značenja. Odgovor je možda u tome što, na primer, sve odlike Hazarskog rečnika, Predela slikanog čajem , Unutrašnje strane vetra i Poslednje ljubavi u Carigradu mogu biti efektnije iskorišćene upravo u tom medijumu. Jer, očigledno da je njihova struktura (roman- leksikon, roman ukrštenica , roman-klepsidra i roman-tarot) kao i struktura priča uostalom, vec nagrizala štamparsku tehnologiju i tražila novu životnu sredinu u kojoj će se ponovo roditi i ovaplotiti u nekom novom obliku.

Kako bi izgledala moguća hipertekst verzija Hazarskog rečnika? Odrednice bi činile u hiperprostoru pokretljivu mrežu, a znaci-vodiči, odnosno, čvorne tačke, za koje bi se čitalac odlučio u svojoj kreaciji putanje čitanja, omogućili bi kretanje sa različitim ulazima i izlazima, počecima i krajevima. Na primer: po alfabetskom sistemu, vremenskim segmentima, religijskim trijadama, ili putem bilo kojih zadatih reči znakova. Mogu se pratiti i samo referencijalni znaci dati u štampanoj verziji Hazarskog rečnika, koji već omogućavaju smisaone skokove i kreiranje čitalačkih račvanja. Dakle, putem kompjuterske verzije romana, sistem povezivanja priča-odrednica bio bi izveden lakše. Skokovi bi bili mogući bez mukotrpnog listanja knjige sa nekoliko prstiju unutar stranica, bez umetnutih papirića, ili precrtanih pročitanih odrednica u sadržaju, itd., i to bi se odnosilo na sve nivoe od najkonkretnijih do najapstraktnijih. Takođe, postoji mogućnost čuvanja pređene putanje čitanja tako da čitalac može memorisati svoje kreacije iščitanih verzija, odnosno različite smisaone organizacije fragmenata. Verovatno postoji neki ogroman, ali konačan broj mogućih kombinacija odrednica, no on nije bitan. Bitno je da bi prenos knjige, kao što je Hazarski rečnik, u kompjuterski medij, koji pruža ovakve šanse kombinovanja fragmenata teksta, pružio efikasnije mogućnosti da se skoro svi slojevi ovog dela iščitaju, nego što je slučaj sa klasičnim čitanjem iz knjige. Neke odrednice mogle bi biti obrađene vizuelno, bilo pomoću animacije ili filma, a neke zvučno (šta bi falilo čuti npr. muziku izvedenu šejtanovim prstometom! ). Kreativnost čitaoca, dakle, bila bi omogućena u više smerova, a hipermultimedijalnost /hypermedia/, ta trodimenzionalna predstava teksta, taj prostorni tekst, doprinela bi da recepcijski doživljaj bude proširen na više čula.

Shema i metod transponovanja Predela slikanog čajem u kompjuterski medijum već su , čini se, date na početku sadržaja Romana za ljubitelje ukrštenih reči i kroz uputstva pisca (Kako čitati ovaj roman horizontalno, Kako čitati ovaj roman vertikalno). Mislim čak da je ovo delo najjednostavnije za prenošenje u hipertekst format, upravo zbog već navedenih uputstava koja jasno ukazuju na celine: po temama, likovima, događajima, ljubavnim pričama, itd. Naravno ovde bi čitalac osim različitog raspoređivanja segmenata teksta i uspostavljanja novih veza i značenja među njima, mogao da, kao i u knjizi, menjajući početak i kraj romana utiče na sudbinu likova. CD ROM verzija Predela slikanog čajem, mogla bi biti snabdevena i operskim arijama koje peva junakinja ovog romana, Vitača Milut.

Najsloženije bi, izgleda mi, bilo izvođenje ovakvog zahvata na Unutrašnjoj strani vetra. Zbog toga što su veze, naznake i mreže izmedju Herine i Leandrove priče toliko suptilne a nisu definisane na površini teksta i u okviru strukture romana, pa bi bio potreban izuzetno sofisticiran softverski predložak, a i tada bi velika količina značenja ostala da lebdi u međuprostorima, što je, svakako, vrlina. Ali, znam da sam prilikom analize ovog romana imala praktične probleme da neku uhvaćenu nit, npr. sa Leandrove strane, nađem (pa još naopačke) u Herinoj priči, i da ih povežem i spojim. Te niti su se toliko razmnožavale da sam u jednom trenutku zaželela da imam indeks reči-kopči, ili ličnih imena, ili bilo kojih znakova koji vezuju dve priče, ne bi li ih tako izdvojene pratila u obe polovine i u oba pola knjige. No, i za takav poduhvat nesumnjivo bi mi bio potreban kompjuter koji bi omogućio paralelno praćenje segmenata teksta na ekranu.

Pavićeva drama Zauvek i dan više, s podnaslovom Pozorišni jelovnik (podsećam da reč „meni“ u kompjuterskoj terminologiji već označava mogućnost izbora), komponovana je tako da ima tri uzajamno zamenljiva početka ili „predjela“, tri kraja ili „poslastice“, i jedan centralni deo ili „glavno jelo“ , oko koga ovi počeci i krajevi kruže, stupajući s njime i među sobom u najraznovrsnije veze. Oni tvore najmanje devet različitih verzija od kojih svaka za sebe čini zasebnu celinu. Od čitaoca-gledaoca, pozorišnog reditelja i trupe, zavisi za koju će se varijantu opredeliti i kakav kraj odabrati: happyend, tragičan završetak ili ekološki kraj. Možda bi se moglo reći da je Zauvek i dan više hiperdrama /hyperplay/. Ona spada u onu vrstu tekstova koji nisu reverzibilni, odnosno ne mogu da budu štampani u knjizi na adekvatan način, jer uzajamnu zamenjivost početaka i završetaka u knjizi nije mogućno predstaviti nelinearno i bez nametanja hronološkog reda (npr. I predjelo, II predjelo…) Svojstva hiperplay-a Pavićeva drama zadržava i prenošenjem u pozorišni medij, koji je u ovom slučaju već jedno simultano događanje u stvarnom prostoru različitih ili istog pozorišta, a ne u simuliranom prostoru kompjutera. Gledaocu je, dakle, ovakvom strukturom omogućeno da isti središnji deo uvek vidi i doživi na nov način, jer uvek istom centralnom tekstu uvek drugačije značenje daju proširenja izvedena pokretljivim počecima i završecima.

Četvrti roman Milorada Pavića Poslednja ljubav u Carigradu, s podnaslovom Priručnik za gatanje, sastavljen je od 22 (0-21) poglavlja koja nose nazive karata tarota (Major Arcana). Ovo delo jeste svojevrsna romansirana interpretacija tarot-karata, jedan oživljeni tarot, gde je svaka karta postala zasebna priča, jer svako poglavlje korespondira na dubinskom nivou sa osnovnim značenjima i simbolikom pojedine karte.

Kroz ovaj tarot-roman čitalac i čitateljka će prolaziti ovoga puta od početka ka kraju, stepenik po stepenik , ali će sklopivši knjigu moći da bace karte što idu uz nju i da onda iz palog rasporeda, naknadno skokovito iščitaju svoju sudbinu iz određenih poglavlja što su se otvorila u tarot-kartama, čitajući ih sada na nov način.

Postoje dva osnovna nivoa čitanja. Prvi je, moglo bi se reći, klasičan način, a drugi nivo čitanja, onaj naknadni, jeste čitanje sopstvene sudbine svakog pojedinačnog čitaoca. Knjiga kao predložak, kao priručnik za gatanje, u tom drugom stupnju čitanja, ulazi u život sam, meša se sa njim, a time omogućava i segmentarno iščitavanje teksta i iščitavanje teksta u drugom ključu od onog transparentnog, datog kao nivo romanesknog događanja. Lako je zamisliti Pavićev tarot-roman u kompjuterskoj verziji kao još jednu u nizu onih video-igara s kartama kojih su puni kompjuterski programi širom sveta. S time što bi ovde uz karte išao i tekst jednog celog romana uključen u igru.

Zbog svega rečenog, čini se, da se u knjizevnosti XX veka, pojavom dela koja imaju osobine hiperteksta, kao i prelaskom književnosti u novu tehnologiju, desio značajan prelom i prevrat, te da se književnost može podeliti na dve struje. Na neinteraktivnu i interaktivnu književnost , pa da svakako budućnost beletristike leži i u ovom ključu.

Jasmina Mihajlović

FaLang translation system by Faboba