Robert Coover, poznati americki pisac i profesor na Brown University (New York), u svom tekstu The End of Books (THE NEW YORK TIMES, June 21, 1992), koji bi se mogao nazvati programskim na jedan specifican nacin, i u ovecem clanku pod naslovom: Hyperfiction: Novels for the Computer (THE NEW YORK TIMES, August 29, 1993), govori o pojavi nastaloj u Americi u okviru postmoderne, pa prosirenoj na Evropu i Japan.

O cemu je zapravo rec? O odbacivanju ne samo jedne tehnologije, u ovom slucaju stamparske, nego i o radikalnoj promeni stvaranja, publikovanja, citanja i kritike knjizevnog dela. Danas knjizevni tekst ne mora vise biti iskljucivo knjiga. On moze da se nalazi u multimediji /multimedia/, dakle na kompakt disku (CD ROM), a ne izmedju korica knjige, i on nuzno koristi sve mogucnosti kompjuterskog medijuma za preinacavanje forme, za stvaranje novih naracija i za promenu recepcije.

Knjizevni tekst prerasta u elektronski tekst, pisanje i citanje se odvija na kompjuteru koji omogucava nelinearno i nehronolosko pripovedanje poput onog prvobitnog, prirodjenog usmenoj knjizevnosti, gde rapsodi iliti narodni pevaci, po svojoj volji organizuju i povezuju fragmente u neku stalno pokretljivu celinu koja nema klasicnog pocetka ni kraja i gde je tekst podlozan stalnim promenama.

„KU“ iz CD ROM verzije „Hazarskog recnika“ kompjuterska slika Katarine Janjic

Zivot beletristickog teksta nastavlja se sada, na kraju XX veka u simuliranom beskraju prirodjenom kompjuteru, u hiperprostoru /hyperspace/, gde tehnologija elektronskog zapisa, tzv. hipertekst /hypertext/, pruza mogucnost visestrukih i visesmernih veza izmedju tekstualnih segmenata, tvoreci tako jednu specificnu mrezu. Stvaranje mnogobrojnih varijanata i verzija dela, novih slojeva i spojeva smisaonih celina, ali sada i kroz citaocevu digitalnu organizaciju tekstualnih fragmenata, omogucavaju da i citalac, osim pisca postane kreator teksta. Mislim cak da se s pojavom hiperteksta i hiperbeletristike /hyperfiction/ moze reci kako su mnoga postmodernisticka teorijska razmatranja sada prvi put dobila i prakticno ostvarenje. (Termin hipertekst koristim u onom znacenju u kojem ga definise Robert Coover: „Hipertekst je elektronski tekst gde se pisanje i citanje odvija na kompjuteru, gde stamparski red, njegova tiranija i njegova ogranicenja vise ne postoje, jer je pisanje ostvareno u nelinearnom prostoru sto ga omogucuje racunar. Za razliku od stampanog teksta sa jednosmernim kretanjem u pravcu okretanja strana, hipertekst je radikalno razlicita tehnologija, interaktivna i viseglasna, koja favorizuje pluralizam diskursa nad definitivnim fiksiranjem teksta.“ (THE NEW YORK TIMES, June 21, 1992)

Naravno, treba podvuci cinjenicu da postoje dve vrste literarnih ostvarenja cije kompjutersko izdanje moze proizvesti zeljeni efekat. Prva su ona beletristicka dela koja su namenski pisana za kompjuterski medijum i ne mogu biti preneta sa CD-ROM-a u knjigu. Osim njih, samo jos ona dela, stampana na klasican nacin, ali koja poseduju vec u svom tkivu upisana svojstva hiperteksta, mogu da budu prezentovana na ovaj nacin. Bas zbog toga sto im ovaj lavirintski hiperprostor daje adekvatniju mogucnost iscitavanja svih slojeva i znacenja nego stampana verzija. Kod svih ostalih dela sa klasicnim linearno-hronoloskim svojstvima, prenosenje na kompjuter svelo bi se na pravolinijsko citanje teksta sa ekrana.

Dobar primer ove druge vrste knjizevnih dela predstavlja proza Milorada Pavica. Tzv. elektronski pisci /electronic writers/ smatraju ovog autora jednim od preteca hiperknjizevnosti. Evo sta u tom smislu Robert Coover u New York Times-u kaze: „Kroz dugu istoriju stampanja bilo je bezbroj strategija da se ogranici snaga i dominacija stamparskog reda (linije), od marginalija i fusnota do kreativnih inovacija romansijera kao sto su: Lorens Stern, Dzems Dzojs, Rejmon Keno, Italo Kalvino i Milorad Pavic.“ (NEW YORK TIMES, June 21, 1992) Pored ovih autora elektronski pisci svojim pretecama smatraju jos Servantesa i Borhesa.

Nije, svakako, tek stvaranje hiperknjizevnosti (oko 1990. sa pojavom prvog romana na disketi, Afternoon – Michael Joyce) prvi put dovelo u vezu dela Milorada Pavica sa svetom kompjutera. I sam Pavic je u ranim odzivima na recepciju Hazarskog recnika uporedio citanje ovog dela sa nacelima bejzika. Te su se paralele cule najpre retko, pa sve cesce. Michael Joyce je odmah posle pojave Knopfovog njujorskog izdanja Hazarskog recnika 1988. godine pokusao da uspostavi kontakt sa Pavicem. Patricia Serex u svom prikazu Hazarskog recnika , pod nazivom Knjiga XXI veka (Le livre du XXI sičcle, 24 HEURES, March 31, 1988), kaze: „Jedna vrsta Ilijade, nesto poput kompjuterske Odiseje, otvorena, integralna knjiga.“ Robert Coover, prikazujuci Hazarski recnik za THE NEW YORK TIMES 1988. godine, predskazao je niz knjizevnih pojava koje ce se desiti tek nekoliko godina kasnije, i mesto Pavicevih knjiga u njima: „Od kada je pobornik i prorok kompjutera Ted Nelson izmislio rec „hipertekst“ da bi skoro pre dvadeset pet godina opisao to kompjuterski vodjeno-nepovezano pisanje, poceo je siguran, sad vec brz prirastaj djaka zainteresovanih za ovaj najnoviji odeljak lovaca na snove. Sada se pise jedna nova vrsta „knjige“ bez korica, interaktivna, podlozna prosirenju; bez sumnje da ih postoji niz tamo u hiperprostoru ovog istog casa; i „Hazarski recnik“ moze lako da zauzme svoje mesto medju tim inspirisanim jahacima…“ (He Thinks the Way We Dream, THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW, Novembre 20, 1988)

Kada sam 1987. godine publikovala tekst o Gvozdenoj zavesi , zbirci prica Milorada Pavica, iznela sam sledece misljenje: „Strukturu Pavicevih pripovedaka moguce je uslovno porediti sa kompjuterskom video-igrom. Kod njih je prostor prividno neogranicen tako da se simulira beskrajnost. Prelaskom iz nivoa u nivo, odozgo-odozdo, levo-desno, resavaju se zagonetke i sakupljaju saznanja da bi se od mozaika dobila celina, a to mogu samo majstori igre. “ (Knjizevnost, 1987, 12, str. 2108)

Onaj ko je imao u ruci udzbenike o tekstprocesorima mogao ih je s vrlo malo domisljanja shvatiti i kao jedan od kljuceva, mehanizama ili uputstava za rukovanje knjigama Milorada Pavica. Te knjige su svojim sklopom unele u knjizevnost danasnjice jedan sistem koji u potpunosti odgovara osnovnom sistemu rada, ne samo tekstprocesora, nego i kompjutera uopste. I to se, naravno, desilo nezavisno od bilo kakvih smisljenih, proracunatih i nasilnih namera.

Dotakla bih ovde neke od karakteristika hiperteksta u Pavicevim proznim delima i ispitala mogucnost konvertovanja njegovih knjiga u kompjuterski medij.

Cini mi se da prica Izvrnuta rukavica predstavlja najbolji i najjasniji obrazac nekih baznih svojstava hiperteksta. U prvom delu price citalac ima utisak da je to jedna klasicno-linearna (doduse pavicevski klasicna) pripovest, s jednosmernim tokom. Medjutim, od sredine price izlaganje tece unatrag ka pocetku. Tako su u drugom delu fragmenti, zamenivsi mesta, ostali smisaono povezani, ali stvaraju sasvim novu celinu sa drugacijim pocetkom i krajem, kao i drugacijim tokom dogadjaja. Dakle, blokovi teksta koji su u prvom delu price izgledali sasvim uzglobljeni, kao da su potom odlebdeli u prostor i zatim se nanovo slegli, poput izmesanih karata, napravivsi nove veze medju sobom i promenivsi znacenje celini.

Na drugim pricama mogu se pratiti i ostale osobine hiperteksta, koje je moguce, kao sto je ovde vec ucinjeno, povezati sa principima video-igara. Ali, svakako je najzanimljivije posmatrati sisteme ciklizacije Pavicevih prica, jer su oni korak ka njegovim romanima. Setimo se samo zbirke Ruski hrt gde autor u Pogovoru decidirano kaze kako su dve price u takvoj medjusobnoj vezi da se „na pitanje postavljeno u jednoj dobija odgovor u drugoj od tih prica, a ako se procitaju zajedno, one cine trecu pricu…“ – ja bih dodala – pricu u medjuprostoru.

Na taj nacin stizemo do romana Hazarski recnik, Predeo slikan cajem, Unutrasnja strana vetra, i Poslednja ljubav u Carigradu, koji se, svaki na svoj nacin mogu posmatrati i kao zbirke ciklizovanih prica . U njima je koriscen uvek drugi metod ulancavanja.

Veze medju tim karikama su toliko raznovrsnije i bogatije od onih koje mehanickim putem mogu stvoriti do sada koncipirani predlosci za knjizevnost u hipertekstu /hypertext fiction software/ da se covek nuzno mora zapitati cemu hiperknjizevnost, ako su van kompjuterskog medijuma stvorena vec dela koja ga prevazilaze, pre svega u pogledu sadrzine i znacenja. Odgovor je mozda u tome sto, na primer, sve odlike Hazarskog recnika, Predela slikanog cajem , Unutrasnje strane vetra i Poslednje ljubavi u Carigradu mogu biti efektnije iskoriscene upravo u tom medijumu. Jer, ocigledno da je njihova struktura (roman- leksikon, roman ukrstenica , roman-klepsidra i roman-tarot) kao i struktura prica uostalom, vec nagrizala stamparsku tehnologiju i trazila novu zivotnu sredinu u kojoj ce se ponovo roditi i ovaplotiti u nekom novom obliku.

Kako bi izgledala moguca hipertekst verzija Hazarskog recnika? Odrednice bi cinile u hiperprostoru pokretljivu mrezu, a znaci-vodici, odnosno, cvorne tacke, za koje bi se citalac odlucio u svojoj kreaciji putanje citanja, omogucili bi kretanje sa razlicitim ulazima i izlazima, pocecima i krajevima. Na primer: po alfabetskom sistemu, vremenskim segmentima, religijskim trijadama, ili putem bili kojih zadatih reci znakova. Mogu se pratiti i samo referencijalni znaci dati u stampanoj verziji Hazarskog recnika, koji vec omogucavaju smisaone skokove i kreiranje citalackih racvanja. Dakle, putem kompjuterske verzije romana, sistem povezivanja prica-odrednica bio bi izveden lakse. Skokovi bi bili moguci bez mukotrpnog listanja knjige sa nekoliko prstiju unutar stranica, bez umetnutih papirica, ili precrtanih procitanih odrednica u sadrzaju, itd., i to bi se odnosilo na sve nivoe od najkonkretnijih do najapstraktnijih. Takodje, postoji mogucnost cuvanja predjene putanje citanja tako da citalac moze memorisati svoje kreacije iscitanih verzija, odnosno razlicite smisaone organizacije fragmenata. Verovatno postoji neki ogroman, ali konacan broj mogucih kombinacija odrednica, no on nije bitan. Bitno je da bi prenos knjige, kao sto je Hazarski recnik, u kompjuterski medij, koji pruza ovakve sanse kombinovanja fragmenata teksta, pruzio efikasnije mogucnosti da se skoro svi slojevi ovog dela iscitaju, nego sto je slucaj sa klasicnim citanjem iz knjige. Neke odrednice mogle bi biti obradjene vizuelno, bilo pomocu animacije ili filma, a neke zvucno (sta bi falilo cuti npr. muziku izvedenu sejtanovim prstometom! ). Kreativnost citaoca, dakle, bila bi omogucena u vise smerova, a hipermultimedijalnost /hypermedia/, ta trodimenzionalna predstava teksta, taj prostorni tekst, doprinela bi da recepcijski dozivljaj bude prosiren na vise cula..

Shema i metod transponovanja Predela slikanog cajem u kompjuterski medijum vec su , cini se, date na pocetku sadrzaja Romana za ljubitelje ukrstenih reci i kroz uputstva pisca (Kako citati ovaj roman horizontalno, Kako citati ovaj roman vertikalno). Mislim cak da je ovo delo najjednostavnije za prenosenje u hipertekst format, upravo zbog vec navedenih uputstava koja jasno ukazuju na celine: po temama, likovima, dogadjajima, ljubavnim pricama, itd. Naravno ovde bi citalac osim razlicitog rasporedjivanja segmenata teksta i uspostavljanja novih veza i znacenja medju njima, mogao da, kao i u knjizi, menjajuci pocetak i kraj romana utice na sudbinu likova. CD ROM verzija Predela slikanog cajem, mogla bi biti snabdevena i operskim arijama koje peva junakinja ovog romana, Vitaca Milut.

Najslozenije bi, izgleda mi, bilo izvodjenje ovakvog zahvata na Unutrasnjoj strani vetra. Zbog toga sto su veze, naznake i mreze izmedju Herine i Leandrove price toliko suptilne a nisu definisane na povrsini teksta i u okviru strukture romana, pa bi bio potreban izuzetno sofisticiran softverski predlozak, a i tada bi velika kolicina znacenja ostala da lebdi u medjuprostorima, sto je, svakako, vrlina. Ali, znam da sam prilikom analize ovog romana imala prakticne probleme da neku uhvacenu nit, npr. sa Leandrove strane, nadjem (pa jos naopacke) u Herinoj prici, i da ih povezem i spojim. Te niti su se toliko razmnozavale da sam u jednom trenutku zazelela da imam indeks reci-kopci, ili licnih imena, ili bilo kojih znakova koji vezuju dve price, ne bi li ih tako izdvojene pratila u obe polovine i u oba pola knjige. No, i za takav poduhvat nesumnjivo bi mi bio potreban kompjuter koji bi omogucio paralelno pracenje segmenata teksta na ekranu.

Paviceva drama Zauvek i dan vise, s podnaslovom Pozorisni jelovnik (podsecam da rec „meni“ u kompjuterskoj terminologiji vec oznacava mogucnost izbora), komponovana je tako da ima tri uzajamno zamenljiva pocetka ili „predjela“, tri kraja ili „poslastice“, i jedan centralni deo ili „glavno jelo“ , oko koga ovi poceci i krajevi kruze, stupajuci s njime i medju sobom u najraznovrsnije veze. Oni tvore najmanje devet razlicitih verzija od kojih svaka za sebe cini zasebnu celinu. Od citaoca-gledaoca, pozorisnog reditelja i trupe, zavisi za koju ce se varijantu opredeliti i kakav kraj odabrati: happyend, tragican zavrsetak ili ekoloski kraj. Mozda bi se moglo reci da je Zauvek i dan vise hiperdrama /hyperplay/. Ona spada u onu vrstu tekstova koji nisu reverzibilni, odnosno ne mogu da budu stampani u knjizi na adekvatan nacin, jer uzajamnu zamenjivost pocetaka i zavrsetaka u knjizi nije mogucno predstaviti nelinearno i bez nametanja hronoloskog reda (npr. I predjelo, II predjelo…) Svojstva hiperplay-a Paviceva drama zadrzava i prenosenjem u pozorisni medij, koji je u ovom slucaju vec jedno simultano dogadjanje u stvarnom prostoru razlicitih ili istog pozorista, a ne u simuliranom prostoru kompjutera. Gledaocu je, dakle, ovakvom strukturom omoguceno da isti sredisnji deo uvek vidi i dozivi na nov nacin, jer uvek istom centralnom tekstu uvek drugacije znacenje daju prosirenja izvedena pokretljivim pocecima i zavrsecima.

Cetvrti roman Milorada Pavica Poslednja ljubav u Carigradu, s podnaslovom Prirucnik za gatanje, sastavljen je od 22 (0-21) poglavlja koja nose nazive karata tarota (Major Arcana). Ovo delo jeste svojevrsna romansirana interpretacija tarot-karata, jedan ozivljeni tarot, gde je svaka karta postala zasebna prica, jer svako poglavlje korespondira na dubinskom nivou sa osnovnim znacenjima i simbolikom pojedine karte.

Kroz ovaj tarot-roman citalac i citateljka ce prolaziti ovoga puta od pocetka ka kraju, stepenik po stepenik , ali ce sklopivsi knjigu moci da bace karte sto idu uz nju i da onda iz palog rasporeda, naknadno skokovito iscitaju svoju sudbinu iz odredjenih poglavlja sto su se otvorila u tarot-kartama, citajuci ih sada na nov nacin.

Postoje dva osnovna nivoa citanja. Prvi je, moglo bi se reci, klasican nacin, a drugi nivo citanja, onaj naknadni, jeste citanje sopstvene sudbine svakog pojedinacnog citaoca. Knjiga kao predlozak, kao prirucnik za gatanje, u tom drugom stupnju citanja, ulazi u zivot sam, mesa se sa njim, a time omogucava i segmentarno iscitavanje teksta i iscitavanje teksta u drugom kljucu od onog transparentnog, datog kao nivo romanesknog dogadjanja. Lako je zamisliti Pavicev tarot-roman u kompjuterskoj verziji kao jos jednu u nizu onih video-igara s kartama kojih su puni kompjuterski programi sirom sveta. S time sto bi ovde uz karte isao i tekst jednog celog romana ukljucen u igru.

Zbog svega recenog, cini se, da se u knjizevnosti XX veka, pojavom dela koja imaju osobine hiperteksta, kao i prelaskom knjizevnosti u novu tehnologiju, desio znacajan prelom i prevrat, te da se knjizevnost moze podeliti na dve struje. Na neinteraktivnu i interaktivnu knjizevnost , pa da svakako buducnost beletristike lezi i u ovom kljucu.

Jasmina Mihajlovic