Kao i sve Paviceve knjige, i ova uvlaci citaoca u sebe i on obitava u njoj. Rastura pazl delice nasih misli i ponovo ih spaja.
Kroz nekoliko prica koje su, naravno, povezane vremenom i slicnostima, Pavic obznanjuje caranja, poruke, skida mahovinu sa starih tajni, prikazuje nam carolije, izvrnute stihove, Veneciju i Sent Andreju, gondole i mimikrirane reci.
Ovo je roman o mrtvom piscu koji nam prica svoju pricu i o knjigama koje mu se vracaju pred kraj zivota, roman o mrtvom i onostranom, o ledu i sjaju, o Hristovom i nasem sopstvenom astralnom, drugom telu, o “sada” koje se desava na vise nivoa, o nasim postupcima koji se istovremeno odvijaju, na razne nacine, drugacijim tokom, u raznim nivoima vremena, o drugom telu posle smrti, svetlosnom i razlicitom…
Ovo je roman-lavirint u kome se pise o Zahariju Orfelinu, koji je u Veneciji upleten u predstavu na ulici, o Orfelinu koji se ne plasi svoje buducnosti, a i o Gavrilu Stefanovicu Venclovicu. Ili je, mozda, o dogodovstinama carobnog prstena koji menja boje, ili o pronesenim tajnama, ili o izbajanim poljupcima. A najvise se bavi razmisljanjem da li je drugo telo vidljivo trenutno zivima i sta znace Hristova pojavljivanja posle smrti a pre Vaznesenja.
“Drugo telo” je i roman o pisanju, o izvoristu i sakacenju reci, o nedoumicama, o magicnim recima i o mnogosadasnjicama u svemiru i o svemogucnosti Svetog Duha.
Ana Atanaskovic