У МОСКВИ ПОДИГНУТ СПОМЕНИК МИЛОРАДУ ПАВИЋУ
Српском писцу Милораду Павићу откривен је 24 јуна 2009. године споменик у Москви, испред „Библиотеке страних језика“. Ово бронзано попрсје познатог руског вајара Григорија Потоцког постављено је на зеленој површини испред библиотеке, где се налазе и споменици других страних писаца од Дантеа наовамо. Милорад Павић, том приликом је рекао :
„Ја данас не бих био овде да није било руских читалаца и мојих књига и мојих позоришних представа на руском језику. У време кад још нисам био превођен на руски језик, руски читаоци долазили су у московску „Библиотеку страних језика“ и ту у оригиналу, или преводима читали моју прозу. Тако су ми испричали када смо Јасмина Михајловић, моја супруга и ја дошли у Москву поводом једне моје позоришне представе. Зато је данас ово попрсје овде, испред „Библиотеке страних језика“ којој дакле, дугујем двоструку захвалност.
Споменик је овде због мојих књига, а њих су на руском језику издавали многи, па овде хоћу да их поменем и да захвалим часопису „Инострана литература“, обновљеном часопису „Јасна пољана“ који издаје Толстојев музеј у Јасној пољани, издавачким кућама „Амфора“, „Азбука“ и „Зебра 7″, као и руским позориштима од Москве до Сибира која су играла и још играју моје интерактивне драме. То су : Московски художествени театар Чехова у Москви, ЛЕНСОВ у Петрограду, позоришта у Вороњежу и Прокопјевску. Хвала и редитељима мојих комада, као и глумцима и издавачима који су на ЦД „Аудиокњиге“ снимили неке моје романе. Без мојих сјајних преводилаца госпође Ларисе Савељеве и госпође Наталије Вагапове моје прозе и мојих драма на руском не би било. Најзад, али на посебан начин дугујем захвалност руским новинама и часописима, руском интернету, телевизији и радију, руским славистима и књижевним, односно позоришним критичарима који су моја дела прихватали са великом пажњом.
Захваљујући чувеном руском скулптору Григорију Потоцком, који је са супругом дошао пре неколико година у Београд и ту урадио мој портрет, који је сада пред вама, могу да кажем да сам за живота добио више но што многи ни после смрти не добијају. Хвала вам свима.“

4. децембар 2009. у 13:02
Очень приятно, что у нас в Москве появился памятник замечательному сербскому писателю Милораду Павичу, жаль что его уже нет с нами, скорбим со всеми почитателями его таланта
6. децембар 2009. у 02:28
Умер мой любимый писатель. И замыслы не будут завершены и не будет новых книг… Горько и больно
15. децембар 2009. у 13:55
To samo moze ruski narod. Gde bi nam bio kraj kada bi bar jos jedan deo sveta imali iste poglede na Srbiju kao sto to ima Rusija.
Veliko hvala !
Ana
22. децембар 2009. у 19:19
Если б вы знали в скольких русских сердцах стоят памятники Милораду Павичу. Для меня словно самый близкий и дорогой друг ушел. Это великий гений, а Сербия – святая земля.
8. фебруар 2010. у 12:09
Necu verovati da ga nije stalo… Ucila sam Srpski posle bombardovanja 1999. u moskovskoj Jugoskoli koja vise ne postoji, kao sto ne postoji ni stara Juga. „On je izucavao njihove jezike koji su mu se cinile ogledalima, u kojima se odrazava svet na drugi nacin“, – ovu jednu recenicu jos dan danas cuvam u glavi. Milorad Pavic je promenio moj zivot, naucio me je da vidim svet na drugi nacin. Otkad sam procitala „Mali nocni roman“ moja dusa i srce pripadaju vasoj velikoj zemlji i vasem divnom narodu. Oprostite nas, Ruse, da smo dopustili taj zlocin 1999.