Сахрана је у четвртак 3. децембра у 12 часова на Новом гробљу у Београду

„У књижевност сам ушао сам, сам у њој живим, и сам ћу из ње изаћи кад дође час”, говорио је познати писац

Академик, књижевник Милорад Павић, професор Филозофског факултета у Београду, преминуо је јуче од последица инфаркта у 81. години. Павић је био један од најпревођенијих српских писаца, пре свега због „Хазарског речника”, који је доживео планетарну популарност.

САНУ је саопштила да ће сахрана бити одржана у четвртак 3. децембра у 12 часова на Новом гробљу у Београду.

x x x

Милорад Павић (1929–2009), аутор култних романа: „Хазарски речник”, „Предео сликан чајем”, „Унутрашња страна ветра”, „Кутија за писање”, „Звездани плашт”, „Уникат”, „Прича која је убила Емилију Кнор”, „Вештачки младеж”, збирки прича: Гвоздена завеса”, „Коњи светог Марка”, „Руски хрт”, „Нове београдске приче”, „Душе се купају последњи пут”, и читавог низа других књига – у свом литерарном поступку правио је романе-лексиконе, укрштао речи, бацао тарот карте, откривао старинске кутије за писање, тумачио астролошке знаке, из живота прелазио у смрт, из будног стања у сан, из стварног у нестварно.

Онострано је оно што га је највише занимало. Онострано је, говорио је, део нашег живота, само смо ми то давно заборавили. Тога су свесни, можда, само уметници, жене и Црква.

Писао је песме, приче, романе, есеје, студије из историје књижевности, драме, преводио Пушкина и Бајрона. Редовни члан САНУ постао је 1991. године. Био је члан Европског друштва за културу и Српског ПЕН центра.

„Хазарски речник” је била прва књига која се могла читати на компјутеру, по реду, али и на прескоке. Читаоци су могли да бирају одреднице и пут којим ће стићи до краја романа. Павић је на време схватио да је дошао крај књижевности какву смо дуго познавали. Слика, звук, знак, конкуришу с успехом линеарности језика, која га чини споровозним. Зато је покушавао да створи нелинеарно писмо у својим књигама, писмо које је ближе „бокорењу мисли и снова човека”, а мање зависи од хронолошког уланчавања речи у реченице.

Отуд покушај да, уз ослањање на иницијативу читалаца, твори нове видове читања, па и писања. Отуда његови покушаји да створи роман-речник, роман-укрштеницу, роман-клепсидру, роман за гатање, или роман за оне који не познају астрологију, интерактивну драму у виду позоришног јеловника, интерактивну причу у којој читаоци сами бирају свој пут. У тим настојањима, објашњавао је, помогли су му читаоци. Добрим делом читатељке, јер оне на други начин примају његове књиге, јер нису оптерећене епском прошлошћу.

У 20. веку постао је писац 21. века: „Неки критичари, као Ланс Олсен, тако мисле. Други, као Александар Генис, мисле да сам тежио да одем што дубље у прошлост, ка древним књижевним предањима. У сваком случају, ја сам у књижевност ушао сам, сам живео у њој, и сам ћу из ње изаћи кад дође час. А што се будућности тиче, не знам шта ће бити с књигом и књижевношћу. Можда ће се вратити свом епском, усменом, предгутeнберговском виду, на начин који ми једва можемо замислити. У сваком случају, данас се већ осећа да књига и њен углед у свету неће бити у 21. веку онакви какви су били у прошлом, иако нас дели само неколико година од те прошлости.”

Први је, међу нашим писцима, добио свој сајт на Интернету, књиге без корица, које се читају на компјутеру. Зато је говорио да књига мора да се промени и прилагоди будућности, која је немилосрдна као све будућности што су биле. Несумњиво, читање постаје исто толико важно као и писање. Први је код нас написао роман-море. Али, читалац не мора да зна да плива да би га прочитао. Роман „Уникат” је књига са сто различитих крајева. Волео је да сарађује са читаоцима, јер има, умео је да каже, више даровитих читалаца од даровитих писаца.

Његови јунаци су били и парфеми, односно идентификациони купони главних личности, али и оруђе смрти и злочина. Зна се ко има најбољи њух на свету – нечастиви. Он њухом режира и планира своја убиства. Снови се у његовим романима купују и продају. Нарочито су скупи они још неодсањани, који причају о вашој будућности. Уосталом, човечанство је даровитије у сну, него на јави. Тврдио је да се границе између жанрова гасе, да савремени роман, који се чита на компјутеру, не би требало да има више од педесет страница.

У роману „Прича која је убила Емилију Кнор”, причање (прича) убија слушаоца (читаоца). Литература, тако код Павића, постаје опасна за читаоца:

„У тој књизи писцу се подмеће да може да убије причом. Наравно, да то није могуће, али кад свет хоће неког да оцрни (а с тиме смо се овде у Србији, суочили на непосредан начин), онда се не бирају средства. У мом роману, прича, ипак, може да убије. Може да убије онога ко ју је срочио, дакле – свог писца”.

Зоран Радисављевић, „Политика“, Београд, 1. децембар 2009.

Реакције на вести о Павићевој смрти можете да прочитате овде

  The New York Times – Milorad Pavic, Serbian Author of Novel Novels, Dies at 80

 Fantasy Book Critic – Milorad Pavic, Famous Serbian Author of Experimental Fiction Dies at Age 80

The Guardian – Milorad Pavic Obituary

Српском писцу Милораду Павићу откривен је 24 јуна 2009. године споменик у Москви, испред „Библиотеке страних језика“. Ово бронзано попрсје познатог руског вајара Григорија Потоцког постављено је на зеленој површини испред библиотеке, где се налазе и споменици других страних писаца од Дантеа наовамо. Милорад Павић, том приликом је рекао :

„Ја данас не бих био овде да није било руских читалаца и мојих књига и мојих позоришних представа на руском језику. У време кад још нисам био превођен на руски језик, руски читаоци долазили су у московску „Библиотеку страних језика“ и ту у оригиналу, или преводима читали моју прозу. Тако су ми испричали када смо Јасмина Михајловић, моја супруга и ја дошли у Москву поводом једне моје позоришне представе. Зато је данас ово попрсје овде, испред „Библиотеке страних језика“ којој дакле, дугујем двоструку захвалност.

Споменик је овде због мојих књига, а њих су на руском језику издавали многи, па овде хоћу да их поменем и да захвалим часопису „Инострана литература“, обновљеном часопису „Јасна пољана“ који издаје Толстојев музеј у Јасној пољани, издавачким кућама „Амфора“, „Азбука“ и „Зебра 7″, као и руским позориштима од Москве до Сибира која су играла и још играју моје интерактивне драме. То су : Московски художествени театар Чехова у Москви, ЛЕНСОВ у Петрограду, позоришта у Вороњежу и Прокопјевску. Хвала и редитељима мојих комада, као и глумцима и издавачима који су на ЦД „Аудиокњиге“ снимили неке моје романе. Без мојих сјајних преводилаца госпође Ларисе Савељеве и госпође Наталије Вагапове моје прозе и мојих драма на руском не би било. Најзад, али на посебан начин дугујем захвалност руским новинама и часописима, руском интернету, телевизији и радију, руским славистима и књижевним, односно позоришним критичарима који су моја дела прихватали са великом пажњом.

Захваљујући чувеном руском скулптору Григорију Потоцком, који је са супругом дошао пре неколико година у Београд и ту урадио мој портрет, који је сада пред вама, могу да кажем да сам за живота добио више но што многи ни после смрти не добијају. Хвала вам свима.“

Издавачка кућа из Сеула „Златни лук“ објавила је крајем 2008. године роман „Унутрашња страна ветра“ Милорада Павића. У Сеулу је објављен 1998. године и Павићев роман „Хазарски речник“ у преводу на корејански језик.

Грчка филмска кућа „СМ Арт Медиа“ објавила је недавно у колекцији „The Antennas of our Time“ документарни филм о Милораду Павићу у трајању од 50 минута. Разговор је водио у Београду и у Новом Саду са аутором главни уредник највеће грчке издавачке куће Антеос Хрисостомидис. Филм обилује веома лепим снимцима Београда и Новог Сада и снимљен је на грчком и српском језику.

Издавачка кућа из Атине, „Естиа“, објавила је 2007 године роман Милорада Павића „Друго тело“ у преводу Софије Авгерину. Овај роман је досад преведен на више језика (енглески, руски, словачки, словеначки и пољски).

Свој нови роман „Вештачки младеж“ Милорад Павић је дао Матици српској и она ће га у марту 2009. године објавити са поднасловом „Три кратка нелинеарна романа о љубави“.

Украјински часопис за страну књижевност „Свесвит“ објавио је у најновијем броју 2009. године драму Милорада Павића „Стаклени пуж“.

Са поговором Петра Пијановића Завод за уџбенике из Београда објавио је 2008. године у својој библиотеци „Један том“ све приче Милорада Павића у избору аутора. У истој библиотеци раније су објављени сви текстови Душка Радовића, а у исто време, 2008. године, објављене су и све приче Иве Андрића.

Мексички издавач Sexto Piso објавио је 2007 године врло лепо издање у две књиге Павићевог романа „Уникат“ у преводу Дубравке Сужњевић. У првом тому је сам текст романа, а у другом, другачије опремљеном тому је сто завршетака овог романа, пошто је то књига са сто крајева. Све заједно је стављено у једну кутију. Издавач је следећи напомену писца на крају књиге расписао конкурс за читаоце који су му послали своје завршетке. Три најлепша завршетка по избору издавача послата су аутору да изабере добитника награде, што је он и учинио.

Завод за уџбенике из Београда објавио је 2007 године роман Милорада Павића „Позориште од хартије“ који у поднаслову има назнаку: „Роман антологија или савремена светска прича“. Роман је досад преведен на руски, пољски и чешки језик. У предговору аутор ове особене прозе каже: „У овом роману, у овој својеврсној антологији савремене светске приче, дакле у једном роману антологији, читалац ће наћи 38 прича као и био-библиографске податке о писцима тих текстова, којих такође има 38, јер је из сваке књижевности узет само један представник. Све те писце и податке је измислио, а свиг 38 прича је написао Милорад Павић“.

Пре изласка руског издања познати руски часопис „Инострана литература“ објавио је четири поглавља из ове књиге у преводу Ларисе Савелиеве.